POPULARNA ZNANOST

Najnovije vijesti iz znanosti

Greška
  • MMS Blog needs PHP's ICONV extension to function. Read more

Šta znamo o beskonačnosti?

Naučnici i istraživači su još od najranijih vremena bili zaokupljeni pitanjem o beskonačnosti kosmosa. Sa tim je razmatranjima skopčan i nastanak nauke koja se bavi Svemirom – astronomije. Beskrajnost prostranstva koju su uočavali terala ih je da neprestano prekoračuju ograničenja koja su sami sebi postavljali.

 

Ređala su se mnoga pitanja, a jedno od najznačajnijih je bilo ono da li je kosmos konačan ili ne? Ako je konačan, šta se nalazi iza njegovog kraja? Odgovori na njih imali su i svoje etičke posledice.

Jer ako je kosmos beskonačan, da li čovek uopšte može činjenjem pojedinačnog dobra nešto u njemu da promeni? Upravo zbog ovih svojih posledica astronomija je oduvek imala snažan odjek na razmatranja iz oblasti filozofije, teologije, etike, itd. U starom svetu je izučavanje astronomije prvenstveno imalo praktični značaj.

 

U Egiptu se, na primer, položaj sunca merio radi izračunavanja vodostaja Nila, što je bilo od ključne važnosti za život ljudi koji su prvenstveno bili vezani za poljoprivredu. Još uvek ne možemo dovoljno da se nadivimo preciznosti vavilonskih i kalendara plemena Maja, do kojih su takođe došli na osnovu svojih znanja iz ove discipline. Prvi narod koji je u starom svetu astronomiju od praktične discipline doveo do nivoa nauke bili su antički Grci. Svoj model Svemira najpre je predstavio Tales iz Mileta. Zemlja je, po njemu, bila ravan disk koji, okružen parom, pluta po ogromnom okeanu.

 

Nebeska tela, sunce, stajaće zvezde i planete, plutaju u atmosferi i u jednakim intervalima se oko nje okreću. Talesov učenik Anaksimandar je njegov model unapredio tako što je Zemlju, umesto u obliku diska, zamislio kao cilindar i još više time što je nebeska tela postavio u slojeve, tj. na različite udaljenosti od nje. Od tada je ova ideja postala praktično ošteprihvaćena u svakom narednom nastojanju da se osmisli model Svemira.

 

Filozof koji se u antici donekle, kada je o pitanju beskonačnosti reč, razlikovao od svojih savremenika, bio je Anaksagora. On, naime, u svom spisu O prirodi, od koga je, uglavnom zahvaljujući Simpliciju, sačuvano 22 fragmenta, kaže da je čitav kosmos sastavljen od beskonačnog broja beskonačno malih čestica (Aristotel ih kasnije naziva homeomerijama), koje se spajaju, odnosno razdvajaju posredstvom uma (nousa). Naredni zadatak filozofa i naučnika bio je da se položi račun o principima na kojima jedan ovakav sistem počiva. Uočavane su najrazličitije nebeske pojave koje su zahtevale originalna objašnjenja.

 

Aristotel je, tako, ponudio model sastavljen od 56 sfera, koje sve pokreće jedna „božanska“, i on se pokazao kao vrlo uspešan kod tumačenja većine fenomena koje su ondašnji astronomi opažali. Ipak, čini se da je starima stalno izmicala stvarna veličina kako naše planete tako i čitavog kosmosa. Heraklit je, na primer, pretpostavljao da je Sunce vatreni disk veličine 0.3 m – što je čak i za ono vreme bila prilično apsurdna pretpostavka. Aristarh je dva veka nakon toga izneo pretpostavku da je ono veličine sedam zemljinih prečnika, što je i dalje malo u odnosu na stvarnih šesnaest.

 

Još su naivnija bila njihova razmatranja kosmičkih razdaljina. Empedokle je kristalnu sferu, koja obavija Svemir, postavio na razdaljinu tri puta veću od one između Zemlje i Meseca. Neko vreme nakon toga grčki filozofi nisu više posvećivali pažnju ovom pitanju, što je u osnovi bilo dobro, jer se ispostavilo da i njihove najsmelije pretpostavke nisu bile ni blizu stvarnih razmera kosmosa.

 

Stari Grci su se prvi približili pojmu beskonačnosti kada su uočili fenomen paralakse – prividnog pomeranja pozicije nekog nebeskog tela do koga dolazi zbog pomeranja pozicije nas kao posmatrača na Zemlji. Iako su ovaj fenomen primećivali u slučaju Meseca, Sunca i planeta, nikako nisu mogli da ga opaze kod stajaćih zvezda (zbog ove činjenice su one i dobile pridev stajaće). Rešenje tog paradoksa je moglo biti dvojako: ili je razdaljina do njih toliko velika da je paralaksa previše mala da bi je primetilo ljudsko oko, ili je Zemlja nepomična i nalazi se u središtu kosmosa.

 

Za njihov konačni um je, osim u nekim izuzetnim slučajevima, zamišljanje ogromnog prostranstva u kome bi Zemlja imala potpuno beznačajnu ulogu, bilo prilično apsurdno. Pregled svih grčkih modela kosmosa daje u svom čuvenom delu Almagest Ptolomej. Osim nekoliko retkih filozofa koje smo gore naveli, mišljenje da je Zemlja sferičnog oblika zakovana za centar konačnog Svemira, čija je granica nebeski svod za koji su zakovane stajaće zvezde, postalo je opšte mesto.

 

Ova, geocentrična slika konačnog Svemira, bila je kamen temeljac evropske astronomije u narednih petnaest vekova. Usvojila ju je i katolička crkva, stvarajući tako od ovog pitanja još veći tabu i sprečavajući menjanje te slike za još dug period vremena. Uprkos ovoj činjenici, kosmologija tokom srednjeg veka nije u potpunosti stagnirala. Činjeni su veliki napori da se upotpune astronomske tabele i kalendari, kao i da se prevedu mnoga grčka dela iz ove oblasti, najpre na arapski, a onda i na latinski jezik.

 

Ipak, prava promena Ptolomejeve geocentrične slike konačnog Svemira morala je da sačeka renesansu i novi vek. Nemački naučnik i teolog, Nikola Kuzanski (1401-1464), bio je novovekovni rodonačelnik shvatanja da bi kosmos mogao biti beskonačan. Kao takav on ne bi imao nikakav centar, već bi se radije svaka njegova tačka morala smatrati središnjom. Treba, međutim, istaći da Kuzanski kosmologiji i pitanju beskonačnosti nije prilazio sa naučne već sa teološke osnove, pa je, tako, beskonačnost kosmosa, po njemu, bila nužna posledica svemoći Tvorca.

 

Ipak, niko se od astronoma toga doba nije smeo zvanično usprotiviti važećem učenju katoličke crkve, koja je prigrlila Aristotelov sistem. Njegov i najveći doprinos drugih naučnika koji su iz sopstvenih razloga u to vreme razmatrali pitanja kosmosa, ipak nije teološki zasnovana pretpostavka o njegovoj beskonačnosti, već to što su u svoje modele neprestano dodavali nove sfere, priznajući na taj način da je ovaj daleko veći nego što se ranije mislilo. Upravo u ovom svetlu razmatraćemo i delo čuvenog Nikole Kopernika, koji svoj novi pogled na Svemir najpre iznosi u radu pod imenom Commentariolus (Komentari). Daleko od toga da je on u potpunosti odbacivao Ptolomejevo učenje. Obilato se koristio njegovim matematičkim tehnikama, pa i znanjima koja su mu na raspolaganju ostavili Platon, Pitagora, Aristarh, itd.

 

Od sedam novih pravila koja je Kopernik svojim sistemom uveo, najznačajnija su ona u kojima se redom kaže:

 

1. da je Sunce a ne Zemlja centar Svemira;

2. da se sve planete okreću oko Sunca i da je rotacija Zemlje oko sopstvene ose odgovorna za smenjivanje dana i noći;

3. da je nebo ogromno u odnosu na orbitu Zemlje, pa je čak i radijus Zemljine orbite oko Sunca ništavan u poređenju sa sferom stajaćih zvezda.

 

Ove postavke predstavljaju kamen temeljac nove astonomije i najveće naučne revolucije u ljudskoj istoriji do tada, kao i takozvanog heliocentričnog pogleda na svet. Koliko god revolucionaran Kopernikov doprinos nauci bio, moramo, istini za volju, reći da on ipak nije daleko odmakao u utvrđivanju oblika zemljinog kretanja oko sunca (i dalje je mislio da je to kružnica) kao i da nije do krajnjih konsekvenci doveo svoj uvid da nedostatak paralaksi stajaćih zvezda znači da su one veoma udaljene od nas.

 

 

Ostatak pročitajte na b92.net

Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar
manje | veće

busy